Међународни оквир

Међународне климатске обавезе Србије заснивају се према Оквирној конвенцији Ујединјених нација о промени климе (УНФЦЦЦ), коју је Србија ратификовала 2001. године, а додатно су обликоване Кјото протоколом и Споразуму из Париза, усвојеним у оквиру УНФЦЦЦ-а.

Као страна која не припада Анексу И према УНФЦЦЦ-у, клјучне обавезе Србије су претежно оквирног и процедуралног карактера. То подразумева развој и спровођенје политика и мера које доприносе оствариванју цилја Конвенције, као и припрему националних извештајних докумената, попут Националних извештаја (Натионал Цоммуницатионс) и инвентара гасова са ефектом стаклене баште, у складу са смерницама УНФЦЦЦ-а.

У оквиру Кјото протокола, од Србије се очекује спровођенје релевантних мера, уз могућност учешћа у Механизму чистог развоја (Цлеан Девелопмент Мецханисм – ЦДМ), што у пракси захтева постојанје основног домаћег институционалног оквира који омогућава реализацију ЦДМ активности.

Споразум из Париза надограђује ову основу кроз универзалну архитектуру засновану на Национално утврђеним доприносима (НДЦ). Тиме се додатно учвршћују очекиванја да Србија има и редовно ажурира НДЦ, спроводи домаће мере ублажаванја ради нјеговог оствариванја, те јача системе за праћенје, извештаванје и верификацију (МРВ), најчешће кроз националне прописе, стратегије и институције које међународне захтеве преводе у функционалан и применлјив оквир.