Međunarodni okvir

Međunarodne klimatske obaveze Srbije zasnivaju se prema Okvirnoj konvenciji Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC), koju je Srbija ratifikovala 2001. godine, a dodatno su oblikovane Kjoto protokolom i Sporazumu iz Pariza, usvojenim u okviru UNFCCC-a.

Kao strana koja ne pripada Aneksu I prema UNFCCC-u, ključne obaveze Srbije su pretežno okvirnog i proceduralnog karaktera. To podrazumeva razvoj i sprovođenje politika i mera koje doprinose ostvarivanju cilja Konvencije, kao i pripremu nacionalnih izveštajnih dokumenata, poput Nacionalnih izveštaja (National Communications) i inventara gasova sa efektom staklene bašte, u skladu sa smernicama UNFCCC-a.

U okviru Kjoto protokola, od Srbije se očekuje sprovođenje relevantnih mera, uz mogućnost učešća u Mehanizmu čistog razvoja (Clean Development Mechanism – CDM), što u praksi zahteva postojanje osnovnog domaćeg institucionalnog okvira koji omogućava realizaciju CDM aktivnosti.

Sporazum iz Pariza nadograđuje ovu osnovu kroz univerzalnu arhitekturu zasnovanu na Nacionalno utvrđenim doprinosima (NDC). Time se dodatno učvršćuju očekivanja da Srbija ima i redovno ažurira NDC, sprovodi domaće mere ublažavanja radi njegovog ostvarivanja, te jača sisteme za praćenje, izveštavanje i verifikaciju (MRV), najčešće kroz nacionalne propise, strategije i institucije koje međunarodne zahteve prevode u funkcionalan i primenljiv okvir.